Čula sam da je dugo gledao za njom kad je prolazila nasmejana, onakva u kakvu se nekada davno zaljubio, sa onim njenim preširokim osmehom i rukama uvek spremnim za zagrljaj. I da je ćutao i tiho je gledao svaki put kada bi sela negde sama, sa nekom svetlom senkom zaborava na licu i nabacila na lice neki osmeh koji je tu uvek bio pre ili posle suza. Ništa ne bi rekao, samo bi se izborio sa željom da je ne prigrli i kaže joj koliko je lepa. Ona je bila lice dana koje nije umeo da zaboravi, i podsetnik na sve ono čega nije smeo da se seća. Davno izgubljena navika, a opet zavisnost protiv koje se borio svakog dana. I tišina i smeh i muzika besa. Njegovo sve.. a ona je samo umela da mu ne bude ništa.